ТРИ СРЂАНА-СИМБОЛИ ЧОЈСТВА И ЈУНАШТВА

(три аршина Отаџбине Српске)

Срђан Кнежевић, Пале

Рођен у Тврдићима 19.јануара 1958. године. Основну школу завршио на Тилави, а средњу у Сарајеву. Почетком распада Југославије био је у јединицама ЈНА, у саставу Шесте личке бригаде на Плитвицама. Одмах по оснивању прикључује се Јахоринском батаљону у  саставу Сарајевско-романијског корпуса ВРС. Након погибије команданта ове јединице у фебруару 1993.г. преузима ту дужност. Од 22. фебруара 1993.г. постављен је за команданта новоосноваог јуришно извиђачког одреда Сарајевско-романијског корпуса ВРС, који је добио име `Бели вукови`. Рањен је 16.маја 1995.г. у борбама на Дебелом брду. Од оснивања до прољећа 1996.г. остао је командант `Белих вукова`.

Обављао је дужност заменика начелника Центра јавне безбједности Српско Сарајево када је из засједе убијен 7.августа 1998.г. у Палама. Имао је 41 годину. Његово убиство је и даље неразјашњено.

СРЂАН Р. АЛЕКСИЋ, Требиње

Срђан Алексић рођен је у Требињу 9.маја 1966. године. Мајка му је рано умрла, а брат погинуо у удесу моторним змајем, изнад Петровог поља у близини Требиња. Срђан се аматерски бавио глумом и био пионирска пливачка нада бивше Југославије. У рату припадник ВРС.

21. јануара 1993. године. група припадника ВРС легитимсала је особе на требињској пијаци. Након што су установили да је међу провјераваним  Ален Главовић  Бошњак, почели су га малтретирати и тући. Срђан је прискочио у помоћ познанику и пријатељу. Четворица војника, умјесто Главовића, кундацима пушака бесомучно туку Срђана. Од задобијених батина пао је у кому и преминуо шест дана касније. Срђанов отац је у читуљи написао `Умро је вршећи своју људску дужност`.

Један од његових нападача погинуо је током рата, док су остали осуђени на  укупно 28 мјесеци затвора.

СРЂАН М. ВАЈАГИЋ, Шамац

Рођен у Београду 12.маја 1970.године. Дјетињство је провео у Обудовцу и Шамцу, гдје је завршио основну, а затим у Новом Саду 1991.г. и средњу трговачку школу. Тада почиње да пише и прве пјесме. Погинуо је на линији одбране Републике Српске у Гребницама код Шамца 11.јула 1992.г. Рукопис последње пјесме (Побједа као завјет) пронађена је у џепу крваве униформе. Сахрањен је на православном гробљу у Шамцу.

Свих 47 родољубивих и љубавних пјесама његов отац Мирко објаваио је постхумно у збирци „Побјада као завјет“.

Срђан је једини пјесник који је изубио живот као припадник ВРС у одбрани Српске.

Заступљен је у десет антологија љубавне и родољубиве поезије, а о таленту и снази његовог пјесничког исказа писали су, поред осталих, Радомир Смиљанић који га пореди са Ракићем и Дучићем, док га Душан Цицвара сврстава уз класике српске поезије: Дучића, Бојовића, Диса, Јакшића, истичући да је

„Срђан легитимни следбеник јакшићевских израза и тежњи.“

Срђанов отац Мирко је уз подршку пријатеља покренуо часопис "Срђанов венац" који награђује младе (22) пјеснике за родoљубиву и љубавну поезију у знак сећања на младог борца и пјесика Срђана.

Младо жито повило класове, пожњевено пуно пређе рока!

Три српска Срђана, три млада јунака Републике Српске, три српске ране непреболне.

Свака на свој начин чека да зацијели и из ожиљка израсте оно што пред Богом и људима истински заслужује и данас и за све вријеме пред нама. Због нас да никада не забораве на сјеме из кога је, заливана крвљу предака вијековима, па и поткрај 20-ог, увјек изнова ницала Слобода.

У овом тексту напомена и опомене поредани су по азбучном реду презимена сатканих у једно и исто име, а свако пуно симбола и порука. За понос и пркос, за вјеру православну и љубав према отачеству плаћену највећом цијеном-животом. Један Херцеговац, други Романијац, трећи Посавац. Три жртве на вертикали тешке и краве битке за опстанак Срба на овим просторима. Оне не траже глорификацију, али потомци и саборци предуго чекају други и другачији однос државе (политике) и њених институцја да ураде оно што им је дужност и обавеза: покажу да је живот сваког човјека узидан у темеље Српске једнако важан, да жртве три Срђана, могу и морају бити лекције чојства и јунаштва подвучене црвеном оловком на страницама новије историје.

А није тако!

Срђан Алексић је код нас и у свијету постао симбол жртве за човјека што је и `људска дужност најсветија`

Све што је постхумно добио, а дуг је списак признања и одликовања, од улица по његовом имену, телевизијских емисија и текстова у штампи, до документарног филма `Срђо` и достојног обиљежавања сваке  годишњице смрти. Пред сјенима овог младог човјека поклањају се људи свих меридијана, вјера и нација, мали и просјечни, али и они на високим државничким положајима. С разлогом: жртва Срђана Алексића је трајни печат српског Чојства и божје поруке да су сви људи на земљи браћа. И горке истине, у име живота и за наук новим генерацијама, ваља признати, да смо кроз историју свих српских сукоба дизали руку и просипали крв своје браће, некад из бјести, некад из користољубља, али увјек узалуд и с гријехом пред Богом и на срамоту рода и потомства свога.

Срђан Кнежевић, легендарни командант `Белих вукова` је, нажалост, након завршетка рата и рана које је и сам преболио бранећи часно и одлучно сваки педаљ српске земље, пао од руке новог Јуде, издајника коме је била довољна шака златника да узме туђи живот и остави нам смрдљив траг нечовјештва и кукавичлука. Тим трагом и 18 година послије, ходе они што су наредили његову ликвидацију и они што и даље ћуте и скривају доказе о наредбодавцима и егзекуторима. Изродима и наљудима, ма ко били, а тешко је повјеровати да су `друге вјере и нације` јер све што се знало и прије смрти и годинама након тога, упућује на `братску српску руку`.

Правосуђе Републике Српске и БиХ и даље ћути и необазире се на јавне прозивке породице и саборца који траже само истину и ништа више. На споменику ратном комaнданту и у миру замјенику Центра службе јавне безбједности уписали су своју зебњу да је пут до те истине врло неизвјестан:

`Да ли ће барем душама у рају бити јасно-због чега?`

Одговор на то питање чекају и сви слободољупци и правдољупци, али узалуд. Два Срђана- двије приче о жртвовању за част, образ и слободу, и два аршина исте нам Републике којој за настанак и опстанак оба дадоше своје животе.

Најмлађи од тројице новомученика, Срђан М.Вајагић, пјесник и борац ВРС на одбрани сјеверне границе и обезбјеђењу `коридора живота` низ уску тканицу кроз Посавину до мајке Србије, пјесник који је за правду и слободу устао да се бори а није стигао да им се радује и ствара, пао је са последњим завјетним стихом, увјeрен да жртва за Отаџбину има смисла и сигуран у побједу над злом, а имао је свега 22 љета:

`Побједа је наша и не сумњам у то,

јер Правда и Завјет на нашој су страни.

Мора да побједи онај ко се брани,

иначе би пјевање било сумануто.`

У жељи да код младих у Србији, Републици Српској и расејању пробуди и његује поетски исказ родољубља и патротизма, који су све мање на цијени у поремећеном систему вриједности и узаврелих политичких односа у микро заједници и на макро сцени, часопис „Срђанов венац“ је запаљена искра у  камену. Траје само упорношћу Срђановог оца Мирка, кога све теже прате пријатељи и поштоваоци. Три године буди наду да може опстати и засијати пуним сјајем - непролазном љепотом  поетске ријечи саткане у јави и сновиђењима младих који искрено љубе Слободу и Отаџбину. Онако као што је чинио пјесник Срђан и сви српски Срђани што се жртвоваше кроз вјековне буне и ратове за крст часни и слободу златну. Међутим, без шире подршке - јавне и институционалне, ова племенита и јединствена идеја да се сачува и афирмише стваралачки дух младих аутора, а на најпримјеренији начин и успомена на јединог српског пјесника међу палим борцима у одбрамбено-отаџбинском рату за Српску, тешко да може опстати и узрастати.

Републико: хвала ти за све што си учинила за почасно мјесто у историјском памтенику генерација за непролазну жртву Срђана Алексића.

Републико: учини толико да у том памтенику не остане тамна и безимена страница о издајничком и мучком убиству твог ратног команданта, јунака и поратног старјешине  нашег Срана Кнежевића.

Учини, Републико, и толико да часопис `Срђанов венац` настави своју мисију љубави и патриотизма међу најмлађим и заискри слободарским сјајем на све твоје љепоте и оно што нас чини твојом дјецом - једнако вриједном и поносном на тебе у животу и пред људима, као твојим пред Господом у смрти уснулим праведницима.

Три Срђана- три твоја сина и симбола српског чојства, јунаштва и храбрости, само на тај начин могу наставити живот и бити извор и инспирација генерацијама, које расту у слози и љубави и знати ко су и из каквог су сјемена никли и узрастају: једнако здраво и поносно на херцеговачком кршу Срђана Алексића, планинским шумама и ливадама Срђана Кнежевића и плодним посавскм браздама Срђана Вајагића.

Новак Танасић